" Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje , sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno , izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce.

Boze moj, kad bih ja imao jedan komadic zivota ... ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darivao krila ali bih prepustio da sama nauce da lete, stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvek uhvatilo. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi. Toliko toga sam mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem."

Oprostajno pismo Gabriela Garsije Markesa